PONASANJE U HRAMU Hram je sveto mesto, i kada covek ulazi u njega mora ulaziti tiho, lagano i sa dubokim strahopostovanjem. Kad se dodje do crkvenih vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu. Ako je guzva, strpljivo se ceka da se kupe svece. Kad se svece kupe, odlazi se mestu gde se pale svece vodeci racuna da se ledja ne okrecu oltaru ili svesteniku u toku kadjenja. Prekrsti se, celiva se sveca i nameni se za sta se pali (na primer: ”Ovu svecu za zdravlje mome bratu Jovanu, neka ga Gospod pomiluje i spase” ili “Ovu svecu za pokoj duse moga dede Nikole, Bog da mu dusi prosti”) Svece za zdravlje se pale u gornjem delu svecnjaka ili gorionika, a za pokoj dusa u donjem delu. Kada se svece zapale, onda se tiho, kao senka, a pogotovu ako je Bogosluzenje u toku, odlazi i celivaju se celivajuce ikone. Zato je najbolje doci na sluzbu desetak minuta pre pocertka Bogosluzenja, jer se kasnijim hodanjem kroz hram ometa Bogosluzenje i paznja vernika.

KAKO SE CELIVAJU IKONE? Na sredini je ikona onog svetitelja kome je hram posvecen ili doticnog praznika, malo napred udesno je ikona Spasitelja, dok je ulevo ikona Majke Bozije. Pobozno se stane pred ikonu, dva puta se prekrsti i pokloni, zatim se celiva ikona i jos jednom se prekrsti i pokloni. Tako pred sve tri ikone. Prvo se c eliva ikona na sredini pa onda na desnoj strani ikona Spasitelja i na levoj strani ikona Majke Bozije. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.

PONASANJE NA BOGOSLUZENJU Muskarci obicno stoje na desnoj, a zenske na levoj strani ladje hrama. Na odabranom mestu se stoji mirno, bez okretanja, setanja ili razgovora sa nekim. Ukoliko neko iz odredjenih razloga ne moze da stoji celu sluzbu, moze u odrecenim momentima Bogosluzenja i sesti. Niposto ne treba sedeti za vreme malog i velikog vhoda, citanja Jevandjelja ili kadjenja. Ako se oseti umor i zelja da se izadje napolje, molitvu treba pojacati, jer se djavo trudi da coveka spreci u molitvi. Za vreme molitve noge su sastavljene a ruke se prekrste na grudima ili se spuste niz telo, niposto se ne stavljaju za ledja ili u dzepove. Molitve se izgovaraju u sebi. Diskretno se pazi na svestenikove radnje, i kada se on prekrsti, i kad se u molitvi ili pesmi pominju imena Oca i Sina i Svetoga Duha, i kad svestenik kadi svi se u crkvi krste i blago klanjaju. Za vreme citanja Jevadjelja, velikog i malog Vhoda i propovedi, gde se ko zatekao tu i stoji dok se ta radnja ne zavrsi. Ukoliko neko zna da peva, on peva tiho i polako da ne ometa pojce. Jos je bolje da se takav prikljuci horu ili pojcima. Sve u svemu, svojim ponasanjem treba nastojati da se u hramu bude kao nevidljiva senka, a nikako nastojati da se bude primeceno ili zapazeno. Nadmeno ponasanje fariseja u hramu, Gospod je osudio, a pohvalio je skromno drzanje i skrusenu molitvu carinika. Prilikom izlaska iz hrama, opet se na isti nacin celivaju ikone, izadje se na vrata hrama, tiho i necujno, ponovo se okrene prema unutrasnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni.

KAKO SE PRAVILONO KRSTITI? Kad se mi hriscani obracamo Gospodu Bogu, osenjujnjmio se krsnim znakom. Cvrsto sastavimo prva tri prsta desne ruke: palac, kaziprst i srednji, tako da su sva tri ravna, a mali i domali prst privucemo uz dlan. Kad smo tako sastavili prste, dizemo desnu ruku i sa tri prsta dodirnemo sredinu cela, posvecujuci Bogu svoj um i govorimo: “U ime Oca”, potom spustimo ruku u visinu pojasa, posvecijici bogu svoje srce i govorimo: “I sina”, zatim dodirujemo prvo desno pa levo rame sa prednje strane, posvecujuci Bogu svoju snagu i govorimo: “I Svetoga Duha”. Potom skrstimo ruke i govorimo: “Amin”, sto znaci: neka tako bude.

ODEVANJE Potrebno je ovde reci da i odevanje mora biti pristojno kad se ide u crkvu. Muskarci u hram ulaze gologlavi, a zene pokrivene glave. Odelo mora biti svecano i prikladno. Neprikladno je u hram dolaziti u farmerkama, papucama, patikama, majicama, sorcevima, kratkih sukanja ili suvise otkrivenog tela. Ne dolikuje zenama da u hram dolaze u pantalonama, upadljivo nasminkane i sa ruzom na usnama, narocito kad hoce da se priceste.

NAFORA je osvecen hleb koji se vernicima deli na kraju svete liturgije. To je podsecanje na prve hriscanske vecere ljubavi – agape, gde se posle Bogosluzenja zajedno veceralo, pevale se duhovne pesme i delila milostinja. Nafora se uzima na sledeci nacin: Polako, u redu, prilazi se svesteniku ili episkopi koji deli naforu. Kad se dodje na red, pobozno se prekrsti, celiva se ikona, krst u ruci episkopa, zatom se na dlan leve ruke prekrsti desni dlan, svestenik ili episkop stavlja na desni dlan parce nafore, tada se svestenom licu celiva ruka. Nafora se direktno sa desnog dlana stavlja u usta, vodeci racuna da se ni jedna mrvica ne ispusti. Nafora se ne uzima levom rukom niti samo u prste, nego na dlan desne ruke.

SVESTENA LICA Svestena lica su od Boga izabrana lica, i na poseban nacin posvecena da vrse sveta Bogosluzenja, svete tajne i obrede. U najcescem kontaktu sa narodom su parohijski svestenici, koji sluze pri crkvama i obavljaju potrebne verske obrede svojim vernicima. Takav svestenik je paroh, a narod su njegovi parohijani. Jer odredjeno crkveno podrucje koj eopsluzuje svestenik, zove se parohija. Svestenik se pozdravlja pri susretu sa: “Pomozi Bog! Oce, blagoslovi!” Kad svestenik blagoslovi vernika ovaj mu celiva ruku. Svesteniku se celiva ruka bez obzira na godine svestenika i onoga koji celiva. Svestenik se u razgovoru oslovljava sa “oce”, recimo “oce Marko”, ili ako je prota, moze se reci “oce proto”. DJakon se oslovljava sa ”oce djakone”. Vladika se oslovljava recima “Vase Preosvestenstvo” ili “Pteosveceni Vladiko”, ili neformalno samo “Preosveceni”. Mitropolit se oslovljava “Vase Visokopreosvestenstvo” a patrijarh “Vasa Svetosti”. Monahinje se oslovljavaju sa “sestro” a igumanija sa “mati” Muska monaska lica se oslovljavaju sa “oce”, ili “oce igumane” ili “oce arhimandrite”.

Naravno, o svemu ovom uvek mozete popricati sa svojim svestenikom i traziti dodatna obavestenja.