 Jezik
Kalmika pripada porodici uralsko-altajskih jezika. U njemu nema roda u
uobičajenom smislu reči - rod postoji samo u određivanju živih bića. Jezik
nema nikakve sličnosti ni sa jednim od evropskih jezika, i u njemu preovlađuju
suglasnici i poluglasnici, koju je ruska vlast za teškoćom razumevala i
izgovarala. Da bi sebi olakšali posao, vlast je izvršila rusifikaciju pa
se tako srećamo sa ljudima čija su prezimena rusifikovana, a ponekad i
imena, ili sa kalmičkim imenima i prezimenima prilagođenim ruskom jeziku.
Kalmičko pismo je zasnovano na klasičnom vertikalnom pismu Mongola a razvilo
se u XIII veku iz ujgurskog pisma. Prvu reformu pisma sproveo je 1648.
godine učeni budistički sveštenika Zaja Pandita. Tada je to "jasno pismo"
(todo bičig) imalo 25 slova, a svako od njih 3 oblika, već prema mestu
na kome je napisano, tj. na početku, u sredini ili na kraju reči. Pisalo
se odozgo na dole i s leve na desnu stranu. Ipak, ovaj način pisanja nije
pustio korena među Kalmicima koji su ga potpuno odbacili 1923. godine kada
su usvojili rusko ćirilično pismo - doduše nešto prošireno.
Ovom azbukom su se služile i kalmičke izbeglice prilikom štampanja svojih
publikacija - bilo im je lakše da dođu do ruskih slova. Književnost u savremenom
smisli reči Kalmici nemaju, ali je neobično bogato i raznoliko njihovo
usmeno stvaralaštvo: bajke, pesme, legende, skaske, poslovice, uzrečice,
basne, zagonetke itd. U pisanoj književnosti raspolažu veoma obimnim opusom
prevedene verske literature kao i komentarima i verskim traktatima učenih
budističkih sveštenika. Posebno mesto u književnosti Kalmika zauzima Džangar:
svaki Kalmik zna svoj junački ep Džangar kojim se najbolje izražava njihov
mongolski duh. Po obimu se može uporediti sa Homerovom Ilijadom a po strukturi
to su ciklusi pesama svrstani po poglavljima koje su zasebne celine. U
tim pesmama je opevana Bumba - zemlja
večite mladosti i besmrtnosti, i njen vladar i zaštitnik Džangar koji se
sa svojim junacima bori protiv Mangusa, cara zla. Džangar predstavlja remek
delo "džangarčina" - ljudi specijalizovanih u recitovanju epa koji se vekovima
usmeno prenosio. Nije poznato kada je ep nastao, dok se za njegovu kolevku
smatra Sinkjang, severozapandna provincija današnje Kine. |