Make your own free website on Tripod.com
                        BEOGRADSKI KALMICI IZNOSE NA POZORNICU ŽIVOT SVOJE POSTOJBINE
U ranu zoru juče - još se nije bilo ni razdanilo - dugačkom ulicom Kralja Aleksandra išla je velika povorka. Ne samo ljudi i žena već i dece. Retki prolaznici koji su sreli ovu grupu morali su da budu iznenađeni, jer su skoro svi članovi povorke imali široka, žuta, mongolska lica i kose oči. To se beogradska kolonija Kalmika, posle priredbe koju su priredili, vraćala u svoje daleko naselje kraj prestonice, tamo u Malom Mokrom Lugu.
Trinaest godina nisu se čuli beogradski Kalmici. Grdili su samo svoje ogromne, pretovarene konje, pogađali se ti isti kočijaši sa svojim gazdama, mučili se na poslu da izdrže sebe, ženu, decu koja su se izrodila tu, u Malom Mokrom Lugu. Tako su živeli svojim, odvojenim životom godinama već, u Beogradu, Kalmici.
Tako stariji. Mlađi imaju druge ideale i stremljenja. Upućuju se i na Univerzitet. Kalmička prestonička kolonija ima jednog lekara i jednog građevinskog inženjera koji je diplomirao pre kratkog vremena. Na fakultetima je sada četri Kalmika studenta i oni su odlični radnici, marljivi studenti. Ali za potpun uspeh sve to nije dovoljno. Za miran rad u udobnosti ovi kalmički studenti ne znaju. Zato je njihova kolonija odlučila da ih pomogne i to je upravo bio povod zbog koga su priredili svoje veče u dvorani "Privrednika", na treći dan Božića. Želelo se da se skupe sredstva za njihovo školovanje. I Beograđani su u velikom broju došli da ih vide.
Bez obzira na cilj, sama priredba je značila nešto novo, sasvim neobično. Daleki Istok, ritmovi i melodije tajanstvene Mongolije, preselili su se za jednu noć u Beograd.
Prvo su kalmička deca igrala "Pametnu šalu" od M. Sretenovića. Sedmoro dece sa kosim očima, tamno u licu i sa najcrnjom kosom, govorilo je svoje rečenice bez greške i slobodno. Ali tako čudan srpski jezik svakako niko od publike dotle nije čuo. Ti grleni dečiji glasovi mučili su se sa mnogim slovima naše azbuke. Ipak, komad je lepo završen. Kad su završili kratku igru trčali su po dvorani pored publike, koja je htela njihova široka, nasmejana lica i izbliza da zagleda.
Glavna tačka programa bio je komad "Vojnik se vraća kući" koji su napisali sami Kalmici. Igrali su ga na kalmičkom krojačke radnice i njihovi muževi, vredni krojači i kočijaši. Oni su i horske pesme pevali, a solo pevanje je izveo jedan od pisaca, glumaca, horskih pevača. I svi su se u komadu zvali baš kao i u običnom životu. Ovo nije bilo pozorište na bini - to je bio pravi život Kalmika, sa stepe pored Dona prenesen u zgradu "Privrednika". Nije bilo ni režije, ni strogo utvrđenih pozorišnih zakona. Igralo se spontano i neizveštačeno - sve to podvučeno nespretnošću svojstvenom samo ljudima koji su ceo vek proveli na beskrajnoj širini, na svetlosti, a sada najednom taj život treba da sabiju na tesnoj, zamračenoj sceni.
                                                                                                                                                                              nastavak...
Sadržaj > Osvećenje hrama > Brige Kalmika > U korist studenata (1.deo)