Make your own free website on Tripod.com
 
Kad ko dođe...
Ta se deca skupljaju iz svih krajeva Beograda. Oni pohađaju redovne srpske ili ruske škole u prestonici, a samo nedeljom, po podne,  od 2-4 časa dolaze da uče kalmički jezik i budističku veru. Dece ima oko tridesetoro, ali nikad broj nje potpun. Ponekad, kad nedeljom udare mećave, ko bi ganjao decu da sa Karaburme idu - razume se peške - čak u Mali Mokri Lug. Dosta je što to moraju za redovne škole. Ili kad Lug zapliva u blatu i vodi. Bio bi greh i starije tereti u to čudo, a kamoli najmanje. 
A u kalmičkoj školi ima zaista i najmanjih. U njoj je samo jedan razred koji se nastavlja iz godine u godinu. Čim dete pođe u osnovnu školu, ono treba da dođe i u kalmičku školu. I onda u nju dolazi za sve vreme školovanja. Zato na četri proste klupe u maloj sobici iza kalmičkog hrama sede i deca od sedam i deca od četrnaest godina. Male gimnaziskinje kosih očiju kubure s nestašcima iz osnovne škole koji ih oduševljeno vuku za dugačke kike čim učitelj izađe za trenutak iz sobe.
A nastava? Tako, prvo se uči jezik. Onda stariji na tabli šaraju neobične znake, odozgo nadole. Mlađi gledaju, proučavajući uz to pažljivo po neku retku raskupusanu knjigu, odavno požutelu, donetu valjda još iz zavičaja. Tako i veronauka... 
Pa ipak, nemojte misliti da đaci ništa ne znaju. Učitelj je dužan da školama u kojima su njegovi đaci inače upisani, dostavlja ocene iz veronauke. I on, iako ne proziva svoje učenike, zna napamet koliko ko zna. I ocenjuje ih...
Za to vreme, učiteljev mališan, jedan od najmlađih Kalmika u Beogradu, sedi i malenim očima
žmirka na gomilu dece koja mu se smeška i bekelji iza leđa njegovog oca. A mali kao da se čudi i svom ocu koji tako istrajno priča deci neobičnim glasom kalmičkog jezika i starom svešteniku koji zadovoljno gladi brke slušajući kako se u maloj sobici čuje čavrljanje daleke postojbine...(Politika, 4.3.1938)
Sadržaj  > Desetogodišnjica hrama > u školi (1. deo)  > u školi (2.deo)