Već dugo vremana sam nameravao i pripremao se da obiđem jedno od najzanimljivijih beogradskih naselja, naselje budista. U sebi sam nosio želju i gajio nadu da će me pustiti u svoju novu "pagodu", sa kojim se Beograd može ponositi, jer je jedini pravi budistički hram u celoj zapadnoj Evropi.

U lepo nedeljno popodne uputili smo se prema hramu, koji se nalazi daleko od gradske vreve, u jednoj od poslednjih bašti Beograda uopšte. 
Vreme po putu se vuče polako uz Aleksandrovu ulicu, kojoj kao da nema kraja. Kako je ta ulica inače veoma živa, skoro najprometnija žila naše prestonice, odmah se primeti da je danas nedelja. Ljude koje srećemo su praznično obučeni, koliko to već mogu biti u ovim skoro isključivo radničkim delovima grada. Što više odmičemo utoliko se bolje prepoznaju radnička obeležja kraja. Kuće postaju manje, palate su doslovno nestale. Tu i tamo naletimo na lepu vilu, koju su izgradili ljudi iz centra u želji da pobegnu od gradske buke, a koja vlada ulicama u središtu grada. Pomalo smo iznenađeni natpisom koji smo uočili: tu u blizini, usred najveće bede u kojoj živi beogradski proleterijat, nalazi se raskošan bar - Borov park, u kome se do u kasne večernje sate zabavljaju bogataši i dangube ove prestonice.

Na desno, malo više uzbrdo, ukazuju nam se obrisi nove zgrade, nove katoličke crkve, koju polako grade bosanski franjevci za svoje vernike u ovom radničkom predgrađu. 
                                                                                                                                                                          nastavak...