Svoj su hram oni osnovali na krajnjoj periferiji Beograda, u Metohijskoj uluci 51, daleko iza Svetosavskog Krsta. Potrudili su se da ga urede najbolje što su mogli, ali su se zasad morali zadovoljiti najskromnijim. U velikim hramovima njihove domovine statue Bude su od čistoga zlata u prirodnoj svojoj veličini, a ovde je ona od bronze i vrlo mala. Ali i takvoga malog Budu trude se oni da zadovolje što bolje mogu, gledajući ga sa strahopoštovanjem, čineći mu duge obrede i stavljajući na njegov žrtvenik najlepše kolače koji se mogu dobiti u našim poslastičarnicama a u mnogim metalnim šoljama na žrtveniku menjajući svakoga dana vodu, običnu i naročitu, svetu vodu začinjenu naročitim travama.

Uostalom, zlatnih statua Bude nema više ni u hramovima njihove domovine. Boljševici se nisu prema svetinjama u budističkim hramovima ponašali bolje nego prema pravoslavnim svetinjama. Kad su vršene rekvizicije dragocenosti u hramovima svih vera, zlatne statue Bude trpane su zajedno sa zlatnim krstovima. I ove sveštene stvari u beogradskom hramu Bude jesu ostaci takve rekvizicije u jednom hramu. Sveštenici toga hrama, pri docnijem jednom bežanju ispred boljševika odneli su ono što se moglo na leđima odnesti, i nosili sve do Beograda. Najdragocenija među tim stvarima smeštena je u jednom staklenom ormančiću i, okićena nakitima i drugim ukrasima, predstavlja minijaturni tron jednog čuvenog lame.

Sa najvećom savesnošću proslavlja se ime Budino u Beogradu. Za stolom na kome se nalazi jedan poslužavnik pun najrazličitijih đakonija i jedan srebrni sud sa svetom vodom na čijem je poklopcu pričvršćeno paunovo pero koje štiti skrnavljenje svete vode od zlih duhova, godinama već sedi najstariji beogradski sveštenik Bude, bakša, i sa mongolskim strpljenjem, od jutra do mraka, mrmori nešto na svome zvučnom jeziku, očiju i misli upravljenih u svoga velikog učitelja Budu. (Politika, 21.05.1927)